Naslov originala: Howl’s Moving Castle
Knjiga “Howlov putujući dvorac” je tako čarobno napisana i tako uvlači u sebe i u svoj svet da sam namerno odužila čitanje. Čitala sam po par poglavlja dnevno da bih je što manje “trošila”.
Jako simpatični likovi, komične situacije i topla atmosfera.
“U zemlji Ingariji, gde doista postoje čizme od sedam liga i plaštevi nevidljivosti, prilično je nesretna okolnostbiti rođen kao najstarija od tri sestre. Zna se da ćeš prva doći na red da doživiš neuspjeh, i to najteži, kada sve tri krenete tražiti sreću.
Sophie Hatter bila je najstarija od triju sestara. Nije čak bila ni dijete siromašnog drvodjelje, što joj je još i moglo dati izvjesnih izgleda za uspjeh.”
Od samog starta se vidi kako je lepo i duhovito napisana knjiga. Sa jedne strane duhovita, sa druge strane topla, ma prelepo.
“Silno je voljela čitati, pa je ubrzo shvatila koliko je mala mogućnost da će imati zanimljivu budućnost.”
-“Ali otkrila sam da sam ljudima draga – bude to tako, znaš, ako su oni tebi dragi”
Radnja knjige
Priča prati devojku koja se zameri veštici pa je ova pretvori u staricu. Šokirana time što de desilo, devojka odlazi od kuće i nailazi na putujući dvorac u kome žive čarobnjak i njegov pomoćnik. Umorna od puta ona ulazi da se odmori i ostaje da živi sa njima.
Super su razgovori i interakcije između Sofi koja je ljubopitljiva i tvrdoglava sa druge strane Howl koji je gord, osetljiv i sklon drami.
“Tada su s kata počeli dopirati nekakvi jauci i stenjanje. Sophie ih je prečula i nastavila šaptati psu. Onda se začuo glasan, škripav kašalj, pa se stišao u jaukanje. Sophie je i to prečula. Snažno kihanje uslijedilo je za kašljem, svaki put zatresavši prozor i sva vrata. Sophie je to već teže mogla prečuti, ali ipak je nekako uspjela. *Puuut**puuuuut*! ispuhnuo se nos kao fagot u tunelu. Opet se začuo kašalj, pomiješan s jaucima. Kihanje se miješalo s jaukanjem i kašljem, a glasanje se uzdiglo do vrhunca u kojem je Howl nekako uspio kašljati, stenjati, ispuhivati nos, kihati i tiho zapomagati, sve u isti mah.
“Dobro više, shvatila sam!” rekla je Sophie.
Knjiga i film
Gledala sam film pa sam nakon toga čitala knjigu. Ne znam šta mi je bolje. I film i knjiga su divni.
Iako se film i knjiga razlikuju, uživala sam i gledajući i čitajući.
Nekada mi smeta kada pogledam film pa pročitam knjigu. Takav slučaj je bio sa filmom i knjigom “Koralina”. Smetalo mi je što sam gledala film koji mi se baš dopao, pa sam previše poredila sa knjigom i nije mi se uklapalo lepo. Ovde to nije bio slučaj.
Verovatno delom i zato što sam veliki ljubitelj Gibli studia, naročito Mijazakija i doživljavam filmove Gibli studia kao zasebni univerzum.
Iskustvo čitanja knjige nakon gledanja filma mi je bilo kao da saznajem detalje, kao da u već postoječi okvir dodajem detalje.
I nekako kao da mi je film pomogao da bolje zamislim to okruženje u kome se radnja dešava, te predele i prostorije. Dobro je preneta ta čarobna atmosfera, kao i likovi. Mada je lik Sophie sličniji nego Howlov.
“Toliko su obzirni prema meni da uvijek ograju bez mene!” zaurlao je Howl. Sophie je razabrala da on to samo pokušava pjevati Calciferovu pjesmicu o protvanima, pa je opet legla, nakon čega se Howl spotaknuo preko naslonjača i nogom zakvačio tronožac tako da je odletio preko sobe. Zatim se pokušao popeti na kat kroz ostavu za metle, pa kroz dvorište. To ga je malo zbunilo. Ali napokon je pronašao stube, sve osim najdonje, i srušio se licem na njih. Cijeli se dvorac zatresao.
“Ako si nastojao letjeti, zacijelo si zaboravio kako se to radi” rekla je Sophie.”
Što se mene tiče, ono što je zajedničko knjizi i filmu je to što i jednom i drugom definitivno nameravam da se vraćam.
