Naslov originala: Historie om et ekteskap
Odličan prikaz kako fantazije mogu biti mač sa dve oštrice za osobu koja nije svesna njihovog uzroka.
Knjiga koja se može pročitati za jedan dan, a opet ima toliko mesta koja teraju na razmišljanje.
Knjiga, kao što i naziv kaže, prati priču o jednom braku, ispričanu iz perspektive muža.
Na početku je dat bitan momenat, bračni par u opisanom braku se upoznaje u trenutku u kom su oboje zauzeti. On je u braku, ona je u dužoj vezi. Međutim, njih dvoje prekidaju te svoje veze da bi bili zajedno.
On je već u braku u kome ima dete sa svojom ženom i kada kaže ženi da se pojavio neko drugi dat je jedan dosta bitan momenat za kasniji razvoj događaja u tom njegovom sledećem braku – tadašnja žena mu kaže da se nada da će i on jednoga dana biti ostavljen na isti način na koji on ostavlja nju. To je naizgled usputno rečeno, ali čini mi se da baš ta rečenica ima strašno veliki uticaj na njega pa tako i na kasniji razvoj događaja.
Naime, kod njega se pojavljuje fantazija da želi da vidi svoju (novu, sadašnju) ženu sa drugim muškarcem.
On joj otvoreno priča o tome, ona nije nešto naročito zainteresovana a i u jednom trenutku postavlja pitanje: “A šta ako se zaljubim?”. Ali on smatra da je iznad toga, da je i on sam u stanju da to prihvati i “svari” mada je realno gledajući to vrlo upitno.
Tako on nastavlja da podstiče svoju ženu da razmišlja o takvoj vrsti avanture. Međutim, ostaje nesvestan da li je njegova fantazija zaista nešto sa čime može da se nosi ili proizvod njegove nesigurnosti. Čime je ta nesigurnost izazvana? Verovatno tom rečenicom njegove bivše žene (kako se nada da će mu se isto vratiti)
Nekada duboke nesigurnosti izbijaju u fantazije kao način da se čovek pripremi ili zaštiti od straha koji ima. Jednostavno rečeno, kao neka vrsta podrške sebi samom. I onda na taj način kroz fantaziju strah (prividno) postaje umanjen. Drugim rečima, čovek osnažuje sebe u smislu da daje sebi sliku kako može da se nosi sa nečim sa čime je pitanje koliko u stvarnosti može da se nosi. Odnosno, da ga neće povrediti nešto što realno hoće.
Mislim da je ovde jako dobro prikazano kako se nesigurnost uvuče na mala vrata, neopaženo i onda diriguje odlukama i realnim događajima.
Prikazano je zašto treba stati i povući kočnicu pa osvestiti šta je to što treba da ostane samo ideja (i zašto i odakle ta ideja tu) a šta se može realizovati.
Na vrlo lep način se obrađuju motivi kao što su intimnost, poverenje, uopšte je lepo prikazana dinamika odnosa.
A kraj? Kraj je strašan. Ne znam koliko je ljudi doživelo na taj način ali meni lično je vrlo, vrlo mučan. Ne znam ni kako bih prenela a da baš nije spojler, ali tako strašan opis – možda je deluzija prava reč? Tako duboko brutalan, detaljan, ogoljen. Ta dubina njegove nesvesti, to samozavaravanje, tako gorko a tako živo i jasno, tako zatvorene oči pred nečim tako očiglednim…
Odlično.
Citati:
Ulijevala nam je sigurnost, oboma. Imala je povjerenja u sebe i u svijet, pa sam onda i ja bio siguran u nju.
Takvi susreti, kratki i posve otvoreni, događaju se posvuda, cijelo vrijeme. Svi upoznaju nekoga u koga bi se mogli zaljubiti, posvuda. Sasvim neočekivano gledate u lice nekoga tko vas gleda iskreno i zainteresirano. Nekoga tko ima nešto što biste rado imali, smisao za humor, sigurnost, zaigranost. To se gotovo nikad ne poklopi, već imate nekoga, on ili ona također je u vezi, i odlazite svatko svojim putem. Velika većina takvih kratkih susreta bude zaboravljena jer ne vode nikamo.
Dok se vozite autobusom, susrećete nekoga s kim biste se mogli vjenčati, pogledi vam se lagano dodirnu, ali više se nikad ne vidite. Dok izlazite iz autobusa, srećete nekog drugog s kim ste mogli dosta sretno živjeti. Jedno od vas iskušava teren osmijehom, drugo uzvraća osmijehom, ali prekasno. Posvuda su ljudi koji su mogli naći jedno drugo, a nikad nisu. Kad bi svi koji o mogu posegnuli jedni za drugima, vrlo rijetki brakovi opstali bi dulje id jednog dana, tjedna ili nekoliko mjeseci, možda godinu-dvije u slučaju onih koji su postali bespomoćno sretni zajedno. Uostalom, ima nečeg bespomoćnog u sreći, u prepuštanju drugoj osobi.
Tko god to želi, može pronaći razloge zašto mlad bračni par ne može ostati zajedno. Bili smo prerazličiti ili preslični. Bilo je premalo ili previše bliskosti. Bili smo premladi da bismo poznavali sami sebe i jedno drugo. Bili smo preosetljivi, i na različite načine, i postali smo neosetljivi na osetljivost drugoga.
Svejedno je bilo gotovo u trenu, a tad kao da bliskosti, povjerenja i dobrote nikad nije ni bilo. Jer je li uopće moguće zamisliti privrženost koja ne traje? Je li to mogla biti privrženost ako nije potrajala?
Nasmiješili su se, razgovarali o skijaškoj tehnici. Ali nisu valjda o tome? Jesu, mogli su razgovarati o čemu god, značenje onog što su govorili nije bilo u riječima, nego u načinu na koji je sve izgovarano.
“Volim te”
Iako je mislila da to ne bi trebala reći, ne sad, ali ipak je rekla, i rekli smo to oboje, govorili smo to jedno drugome u usta, izvikivali jedno u drugo, da opet postane istina, i stavila mi je ruke na leđa i dlanove na vrat.
Nije zaljubljenost nabujala ni iz čega, kao slučajno, dopustili su da nabuja, ona i on, oni su to svjesno gurali naprijed jedno u drugom pogledima, dodirima i svime što su govorili. A sad se više ne mogu izvući iz toga, u nekom su trenutku napravili nepovratan zaokret: osjećaju veću odanost jedno prema drugom nego i prema komu.
Ona se prepušta potrebi da bude sretna, potrebi da ide do kraja, ma kakve bile posljedice toga. Je li moglo biti tako, da moralo je biti. Kad poslije o tom priča drugima, zvuči joj strano, kao neka priča koju je izmislila. Ali sad je usred toga, želi samo to, ništa drugo, govori to sebi i njemu, pušta se i prepušta padu u toplu tminu.
Ako ljubav prestane, to će imati retroaktivno djelovanje, to tada još nismo znali, ali tako je sada: ako ljubav jednog dana više ne bude ondje, nije je bilo ni prije.
