Naslov originala: My Year Of Rest And Relaxation
Radnja knjige:
Ovo je knjiga o jednoj umišljenoj, arogantnoj i površnoj osobi, koja nema trunke saosećanja ni zahvalnosti ni prema kome.
Knjiga je ispričana u prvom licu i prati junakinju koja želi da spava godinu dana kako bi se regenerisala. Junakinja ima jednu drugaricu koju konstantno “pljuje” i nekakvog tipa koji je suštinski ne želi ali ga ona juri. Kako bi uspela da spava odlazi kod psihoterapeuta sumnjivih kvalifikacija a i sumnjivog stanja svesti. Zloupotrebljava lekove i sve više otkriva koliko je šupalj lik.
Na 280 strana glavni lik nema ni jednu lepu stvar da kaže ni o kome i ni o čemu. A nikako ne prestaje da hvali sebe i da se uzdiže nekakvim pseudo intelektualnim glupostima i kvazi dubokim zapažanjima.
Istovremeno, bez izuzetka omalovažava svaku osobu u vidokrugu.
Jedan tako negativan, plitak, površan, grozan lik da je to strašno.
Da, postoje knjige u kojima je glavni lik namerno kreiran da bude iritantan ili nepodnošljiv, ali za to treba da postoji razlog.
Primera radi, Kronin u knjizi “Šesirdžijin zamak” prikazuje negativca koji teško da će se dopasti normalnoj osobi. Dakle glavni lik je čovek koji je diktator u kući, koji maltretira celu porodicu, koji je neprijatan, bezobrazan, tvrdoglav. Jedna da kazem zla i poremećena osoba koja sistematski uništava članove svoje porodice. Ali to i jeste poenta knjige, prikaz toga kako ovakve karakterne osobine i loši postupci postepeno uništavaju i tog koji ih ima/pravi i njemu bliske ljude.
Dakle sasvim je ok da glavni junak ili junakinja budu antipatični, odbojni ili i baš odvratni. I naravno da se nikome neće dopasti. I ne treba da se dopadnu. Jer negativne emocije koje izazivaju imaju svoju funkciju – oblikuju radnju I prenose poruku.
Ali, ponavljam, za to treba da postoji razlog.
Ovde razloga nema. Knjiga je tehnički ok napisana, tj. napisana je tako da deluje da ima neku poentu, ali je nema.
Ideja knjige
Kada sam pocela da je čitam nadala sam se da je ovo neka kritika društva.
Da opisuje kako društvo utiče na pojedinca i kako onda pojedinac kao deo tog društva vraća i integriše nazad u to isto društvo tu atmosferu rezigniranosti i malodušnosti.
Ali ne.
Veća kritika društva postoji u Ursulinoj pesmi u Maloj sireni nego na ovih 280 strana.
Ideja obećava:
“Znala sam duboko u duši – i to je možda jedino što je moja duša tada znala – da ću biti dobro kad se dovoljno naspavam. Bit ću obnovljena, ponovo rođena. Bit ću posve nova osoba, svaka pojedina moja stanica dovoljno puta regenerirana da stare stanice budu tek daleka, maglovita uspomena. Moj prošli život bit će tek san i mogu početi iznova bez žaljenja, ojačana blaženstvom i vedrinom što ću ih akumulirati tijekom svoje godine odmora i opuštanja.”
Ali je realizacija razočaravajuca.
Citati i komentari
Od samog početka ona je tako posebna dok istovremeno prosipa stereotipe da te glava zaboli.
Knjiga počinje stereotipnim opisima studenata istorije umetnosti – koju je i ona sama studirala. Ali eto ona je posebna verovatno iako ne znamo po čemu.
Nastavlja se “posebna sam” atmosferom i pljuvanjem (jedine) drugarice. Žena ima jednu drugaricu prema kojoj je užasna, nadobudna i arogantna.
Kao i prema svima i svemu ostalom.
Pa idu kontradiktornosti. U jednom trenutku kaže ovako:
” To što sam zgodna samo me zarobilo u svijetu gdje se vanjština cijeni više od svega”
A onda malo nakon toga ide sledeća rečenica:
“Jedva se sećam našeg razgovora, ali znam da sam na sebi imala krem svilenu bluzu…”
Dakle predstavi sebe kao površnu osobu pa kukaj i budi tragičan lik što te tako vide, ali ti si zapravo toliko duboka osoba da to niko ne može razumeti. Jao kako je društvo nepravedno.
I što više knjiga odmiče to je glavni lik sve više fuj a razloga nema.
Dolazi joj drugarica u stan, ona žvaće tablete – samo da zgrozi drugaricu. Zašto ima potrebu da nekoga namerno zgrozi? Kao da nema dovoljno groznih stvari, i previše. Kome je to teranje inata?
Možda sebi pa zato i svima, to možda i ima nekog smisla.
Drugarica pokušava da joj pomogne, a ona to opisuje:
“Zvučala je kao da čita loš scenarij za TV film.”
Pa ok, neke rečenice su izlizane, maltene postanu kliše zbog prečeste upotrebe.
To ne mora nužno da znači da su loši saveti ili besmislice.
Nije ni baš svaki kliše glupost pa da se tako svrstava. Nekada se možda nešto prečesto koristi jer je istina.
A i kada se koristi na možda pogrešan način, ne smanjuje se istinitost.
I ne, nisi originalan i autentičan ako se ne slažeš sa nečim samo da kontriraš.
Onda kaže kako:
“Tako sam shvatila da spavanje djeluje: sam manje i manje bila vezana za život. Ako nastavim, mislila sam, potpuno cu nestati, a onda se ponovno pojaviti u nekome novom obliku. Tome sam se nadala. O tome sam sanjala.”
Zbog ovoga sam se nadala da će mi se knjiga dopasti. Ali sam pogrešila.
Žena se bez pardona odvratno ponaša prema svima redom. Opisuje kako odlazi u apoteku i pravi scene:
“Predbacivala sam im ako nisu na zalihama imali lijek koji mi je prepisan, proklinjala ih kad je u redu pred blagajnom stajalo više od dvoje ljudi, žalila se da nisu na vrijeme nazvali moje zdravstveno osiguranje, govorila im da su svi do jednoga idioti, svi do jednoga neobrazovani, okrutni, bezosjecajni gadovi.”
A zašto takvo ponasanje?
Junakinja daje odgovor.
Zato sto im “možda zavidi” jer se svi medjusobno ponašaju srdacno I opušteno kao neka porodica. Divno. Divan razlog da se istresaš na nekoga.
Na pocetku sam se pitala zašto je knjiga postavljena tako.
Da li bi možda trebalo da saosećam sa glavnom junakinjom? Ja se I inače trudim da vidim sve najbolje u ljudima, smeta mi ako me neko iritira. Ali ne mogu da saosećam sa takvom osobom. Da li bi trebalo da bude izuteta od moralnih kriterijuma zbog svojih trauma? Evidentno je da traume postoje. I da mogu dovesti u depresiju i apatiju. Ali tolika emotivna hladnoća da ne upotrebim neki drugi izraz me sprečava da osetim empatiju prema liku koji tu empatiju pokazuje jednom i to čak ni ne kao empatiju u pravom smislu te reči nego više kao mehaničku reakcuju.
U nesvesti (od lekova) odlazi da bude u drugaricu u izuzetno teskom trenutku za drugaricu.
Drugarica je čeka na stanici da je poveze svojoj kući, a ova kaze:
“Istinski i iz sveg srca sam je mrzila u tom trenutku, dok sam gledala kako vozi po zaleđenim cestama i pritom mora istegnuti vrat da s nisko spuštenog sjedala vidi kroz prednje staklo”
Pa kako je bezosećajna.
Insistira da stanu u Mc Donaldsu i kaže
“Poklopci su mirisali na jeftini parfem i zagorele hamburgere”
Ono mislim koji poklopac mirise na parfem? I to jeftin, mora biti naglašeno da je jeftin jer je takav snob.
“Mogla sam razmišljati o osjećajima, o emocijama, ali nisam ih mogla probuditi u sebi.”
Dobro to je očigledno.
Priča o periodu u kom je njoj bilo teško:
“Bila sam zapravo izvan sebe. Nisam mogla ni približno opisati kako mi “ide”. A niko nije ni nazvao da me pita. Svi koje sam poznavala u školi mrzili su me jer sam bila zgodna. Gledajući unatrag, Reva je prokrčila put: jedino mi se ona zbilja odvažila približiti dovoljno da me upozna”
To se ne dešava da te apsolutno svi mrze što si zgodan. Ono što se češće dešava je da si odbojan i arogantan jer misliš da te mrze pa takvu povratnu reakciju izazoveš i dobiješ.
A onda te jedna osoba prihvati a ti je tretiras kao smeće.
I komentarišeš sa visine kao na primer:
“Na trenutak sam se usredotočila na ono što Reva govori. Njezine riječi očistile su mi paletu uma. Hvala Bogu na njoj, pomislila sam, na tome mojem plačljivom, glupavom analgetiku.”
Fuj. Jako lepa zahvalnost jedinoj prijateljici koja ju je prihvatila.
Mislim, to je to. To je knjiga. To je siže: knjiga o nezahvalnoj osobi koja jedinog prijatelja tretira kao smeće
Od te iste drugarice dobija čestitku u kojoj piše:
“Ne znam kako bih bez prijateljice kao sto si ti prebrodila zivotne uspone i padove…”
i njen komentar je
“Jednako jadno napisano kao i onaj podbačaj od govora što ga je održala”
Dalje, osoba koja od je od početka priče bez ijedne jedine dubokoumne rečenice izjavljuje:
“Htjela sam natrag svoj stari poluživot, kad mi je videorekorder još radio, a Reva mi dolazila u posjet sa svojim trivijalnim problemima i mogla sam se na nekoliko sati izgubiti u njezinu plitku svijetu, a onda nestati u snu”
Jer svi tuđi problemi su trivijalni. Samo su njeni tako duboki, smisleni, teški jer je ona toliko duboka osoba. Svakom je sopstveni problem najteži? Nikako.
Dalje poentira:
“Je li sad shvatila da sam ja užasna prijateljica? Može li me se zbilja samo tako riješiti? Ne. Ne. Ona živi od mene. Preduboko je upetljana.”
Ok. Da li ova knjiga pokušava da predstavi depresiju ili narcisoidni poremećaj?
Pa se ubacuju kvazi duboke gluposti:
“Zašto sam prestala kupovati krekere u obliku životinja? Jesam li zaboravila da sam jednom bila obično dijete? Je li to dobro?”
Svoju površnost i glupost naziva prozaičnim cinizmom.
Na momente mi je bas bilo previše. Dakle drugarici daje tabletu (mislim neki hipnotik) bez da joj govori šta joj se od nje dešava. A od tih tableta luta po ulicama bez svesti. Grozno.
Njoj je sve banalno, patetično, plitko
Odlazi kod te drugarice u stan I komentariše:
“Zamislila sam Revu kako svaku noć spava u tom krevetu, vjerojatno pijana i puna aspartama i Pepcida. Ujutro bi odradila pripreme i izašla se suočiti sa svijetom, pod krinkom pribranosti. I onda ja imam problema? Koja je od nas dve jače sjebana, ha , Reva? Sve sam je više mrzila.”
Ma čekaj, stvarno? Osoba koja planira kako da spava
da spava
godinu dana
kritikuje nekoga ko se suočava sa svetom?
“Lepo” opisuje I drugog poznanika:
“Djelovao mi je kao kakav gmaz hladne krvi i malena srca koji je stavljen na ovaj planet zato da pogađa u žicu sebi slične, ljude koji se bave novcem i naklapanjem radije neko da zubima i noktima zagrizu u svijet oko sebe. Plitke ljude, rekla bih. Ali ima u gorih na ovom svijetu.”
Pa ima. Glavni lik na primer.
Osoba koja je od celoga sveta zagrizla samo u tablete za spavanje godinu dana je jako kompetentna za ovakve komentare…
Onda tek ide vrhunac pseudo intelektualnog iživljavanja – prosto da čoveku pozli.
Glavni lik – koja je studirala istoriju umetnosti – demonstrira ne samo plitkost nego i nepoznavanje materije. Ali naravno, to mora zvučati jako duboko:
“Nadala sam se da su pokazali bar malo poštovanja za stvari kojima su davali besmrtnost. Možda su, pomislila sam, kad bi danje svetlo zamrlo, bacali trulo voće kroz otvoren prozor na ulicu da spase život izgladnjelu prosjaku koji onuda prolazi.”
?????
Šta je ovo?
Ovo je pogrešno na nekoliko nivoa.
Dobre strane
Jedino što je stvarno dobro što se tiče ove knjige je naslovna strana jer kad malo bolje pogledam takav izraz lica sam imala dok sam je čitala.
